Širokougaona fotografija ima sposobnost da posmatrača ne zadrži samo ispred prizora, već da ga vizuelno uvede u njega. Dobro komponovan široki kadar može da prenese osećaj prostranstva pejzaža, naglasi visinu arhitekture ili stvori utisak da se nalazimo neposredno unutar fotografisane scene. Upravo ta sposobnost da prostor učini izraženijim predstavlja jednu od najvećih kreativnih prednosti širokougaonih objektiva.
Ipak, širokougaoni objektiv često se koristi prvenstveno zato što omogućava da „više toga stane u kadar“. Takav pristup jeste praktičan, ali zanemaruje veliki deo njegovog vizuelnog potencijala. Širina kadra sama po sebi ne čini fotografiju boljom. Naprotiv, što objektiv obuhvata više prostora, fotograf mora pažljivije da odluči šta će se u tom prostoru nalaziti i kakvu će ulogu svaki element imati.
Zbog toga širokougaona fotografija počinje razumevanjem perspektive, a ne izborom najkraće dostupne žižne daljine. Preuveličavanje odnosa između bliskih i udaljenih elemenata, naglašavanje vodećih linija, izgradnja slojeva i osećaj dubine omogućavaju da široki kadar postane mnogo više od običnog zapisa prostora.
Perspektiva je glavni kreativni alat širokougaone fotografije
Jedan od najvažnijih koraka u savladavanju širokougaone fotografije jeste prihvatanje načina na koji ova perspektiva prikazuje prostor. Umesto da perspektivnu distorziju posmatramo isključivo kao nešto što treba korigovati, možemo da je koristimo kao deo kompozicije.
Jedan od njenih najuočljivijih efekata jeste naglašavanje relativne veličine objekata. Element koji se nalazi veoma blizu objektiva može delovati znatno veće i vizuelno važnije od objekta koji je udaljen svega nekoliko metara ili se nalazi na horizontu. Tako mali cvet u prvom planu može dobiti gotovo jednaku vizuelnu težinu kao planinski vrh u pozadini.
Ovakav odnos između prvog plana i pozadine stvara izražen osećaj dubine i razmere. Prostor između njih vizuelno se „razvlači“, zbog čega scena može izgledati prostranije i dramatičnije nego kada je fotografisana standardnim ili telefoto objektivom.
Široko vidno polje istovremeno može da stvori snažan osećaj prisustva u prizoru. Umesto utiska da scenu posmatramo sa distance, kadar može da sugeriše da stojimo unutar nje. Kada tome dodamo pažljivo postavljene vodeće linije, put, stazu, obalu ili neki drugi element koji prolazi kroz kadar, pogled posmatrača možemo usmeravati od same ivice fotografije ka njenoj unutrašnjosti.
Cilj zato nije da svaki efekat širokog ugla uklonimo, već da unapred razumemo kako će perspektiva uticati na fotografiju i da prema tome biramo poziciju, udaljenost i kompoziciju.
Koji širokougaoni objektiv izabrati?
Termin „širokougaoni“ uglavnom obuhvata objektive sa žižnom daljinom od 35 mm ili kraćom na fotoaparatu punog formata. Što je žižna daljina kraća, karakteristični efekti širokog ugla postaju izraženiji.
Pored šireg ugla gledanja, širokougaoni objektivi uglavnom imaju i kraću minimalnu udaljenost fokusiranja. To može biti posebno korisno kada želimo da se približimo elementu u prvom planu i učinimo ga važnim delom kompozicije.
Na full-frame fotoaparatima širokougaone objektive možemo praktično posmatrati kroz dve osnovne grupe.
Ultraširoki objektivi od 14–24 mm namenjeni su situacijama u kojima želimo posebno izražen osećaj prostora. Dramatično preuveličavanje perspektive odgovara prostranim pejzažima, velikim arhitektonskim enterijerima i fotografijama ogromnih razmera Mlečnog puta. Međutim, što je ugao širi, pažljivija kompozicija postaje važnija, jer u kadar ulazi znatno više elemenata.
Standardni širokougaoni objektivi od 24–35 mm nude umereniji i svestraniji prikaz. Perspektiva i dalje jasno pokazuje karakter širokog ugla, ali bez toliko ekstremnog efekta. Zbog toga se ovaj raspon često koristi u uličnoj, dokumentarnoj i ambijentalnoj portretnoj fotografiji. Žižna daljina od 35 mm naročito je korisna kada želimo da subjekt ostane povezan sa okruženjem i kontekstom u kojem se nalazi.
Zum ili fiksni širokougaoni objektiv?
Izbor između zum i fiksnog objektiva prvenstveno zavisi od načina fotografisanja.
Širokougaoni zum, poput 16–35 mm, omogućava brzo prilagođavanje kadra bez promene pozicije fotografa. To može biti posebno korisno prilikom pešačenja, putovanja ili rada u okruženju u kojem se situacija brzo menja.
Fiksni objektiv, kao što je 24 mm f/1.4, ograničava nas na jednu žižnu daljinu. Umesto promene kadra pomoću prstena za zumiranje, potrebno je fizički menjati poziciju. Takvo ograničenje može podstaći promišljeniji odnos prema kompoziciji, dok fiksni objektivi često donose prednost u vidu visoke oštrine i većeg maksimalnog otvora blende, što je posebno korisno pri slabijem osvetljenju.
Kod fotoaparata sa APS-C senzorom potrebno je uračunati krop faktor, koji je obično 1,5x ili 1,6x. Objektiv od 16 mm na APS-C fotoaparatu daje ugao gledanja približno sličan objektivu od 24 mm na full-frame telu. Za izraženiju ultraširoku perspektivu zato treba razmotriti objektive namenjene krop senzorima, približno u rasponu od 10 do 20 mm.
Kompozicija: kako napraviti red u širokom kadru
Širokougaoni objektiv može da obuhvati veoma veliki deo scene, ali upravo zbog toga kompozicija postaje zahtevnija. Što više elemenata ulazi u kadar, to je veća mogućnost da se izgubi jasna hijerarhija između glavnog subjekta, prvog plana i pozadine.
Uspešna kompozicija zato ne nastaje slučajnim uključivanjem svega što se nalazi ispred fotoaparata. Potrebno je pronaći elemente koji mogu međusobno da povežu različite delove fotografije.
Prvi plan je jedno od najvažnijih mesta za početak.
Prvi plan kao sidro fotografije
Širokougaona scena bez zanimljivog prvog plana može delovati udaljeno ili prazno, posebno kada je glavni subjekt veoma daleko. U takvoj situaciji možemo potražiti element koji će „usidriti“ fotografiju i posmatraču dati jasnu početnu tačku.
To mogu biti teksture, kamenje, šare u pesku, korenje, grupa cveća ili mala površina vode koja reflektuje okolinu.
Kada fotoaparat spustimo nisko i objektiv približimo takvom elementu, ponekad na svega nekoliko centimetara, njegov vizuelni značaj naglo raste. Predmet koji bi sa normalne udaljenosti bio gotovo neprimetan može postati dominantna tačka prvog plana, dok pozadina ostaje dovoljno široka da zadrži kontekst scene.
Na taj način ne dobijamo samo fotografiju pejzaža. Dobijamo vizuelni put koji počinje neposredno ispred objektiva i nastavlja se prema udaljenim delovima kadra.
Vodeće linije povezuju slojeve fotografije
Kada pronađemo zanimljiv prvi plan, sledeći korak može biti njegovo povezivanje sa srednjim planom i pozadinom. Širokougaoni objektivi posebno dobro naglašavaju vodeće linije koje prolaze kroz veliki deo kadra.
Put, ograda, reka, senka, linija obale, vijugava staza, tragovi talasa u pesku ili struktura stena mogu poslužiti kao prirodni vizuelni pravci.
Pozicioniranjem fotoaparata možemo postići da linija počinje u uglu ili donjem delu fotografije, prolazi kroz prvi i srednji plan i završava kod glavnog subjekta, planine, zalaska sunca ili gradske panorame.
Tako nastaje osećaj kretanja kroz fotografiju. Umesto da pogled posmatrača ostane na jednom mestu, kompozicija ga postepeno vodi kroz različite dubinske slojeve.
Upravo slojevitost pomaže da dvodimenzionalna fotografija ostavi snažniji utisak prostora i dubine.
Kada prvi plan ne mora da bude dominantan
Iako je izražen prvi plan veoma efikasan, nije neophodan u svakoj širokougaonoj fotografiji. U pojedinim scenama možemo koristiti jednostavan negativni prostor u prednjem delu kadra kao vizuelni okvir koji usmerava pogled ka pozadini. Refleksije, velike površine peska ili jednostavne ponavljajuće šare mogu preuzeti tu ulogu.
Druga mogućnost jeste fotografisanje sa velike visine naniže. Pogled na grad ili drugi veliki prostor odozgo može biti dovoljno snažan i bez klasične podele na dominantan prvi plan i pozadinu.
Isto važi i u suprotnom smeru, nagore. Visoke zgrade fotografisane širokim objektivom mogu stvoriti izražene linije koje se približavaju pri vrhu fotografije i dodatno naglašavaju visinu arhitekture.
Konvergencija vertikala: greška ili deo kompozicije?
Kada širokougaoni objektiv usmerimo nagore prema zgradi, paralelne vertikalne linije počinju da konvergiraju prema tački nedogleda. Rezultat može biti utisak građevine koja se naginje unazad ili se dramatično uzdiže ka vrhu kadra.
U arhitektonskoj fotografiji takav efekat ponekad može izgledati neprirodno i može se korigovati u programima Adobe Lightroom ili Photoshop.
Međutim, konvergencija ne mora uvek biti problem. Kod drveća, kanjona ili drugih visokih elemenata može dodatno da naglasi monumentalnost scene.
Zato je važno svesno kontrolisati nagib fotoaparata. Promena ugla utiče na način na koji će linije, proporcije i prostor izgledati u finalnom kadru.
Ne zaboravimo ivice kadra
Jedna od najjednostavnijih grešaka u širokougaonoj fotografiji nastaje upravo tamo gde fotograf najmanje gleda, na ivicama fotografije.
Široko vidno polje lako može da obuhvati granu koja ulazi sa strane, parče smeća, deo automobila ili neki drugi element koji nije bio deo zamišljene kompozicije. Takvi detalji mogu značajno da oslabe inače dobar kadar.
Pre pritiska na okidač zato vredi pogledom preći preko čitavog oboda tražila. Mala promena pozicije ili nagiba fotoaparata često je dovoljna da uklonimo neželjeni element i dobijemo mnogo čistiju fotografiju.
Kako postići oštrinu od prvog plana do pozadine
Kada gradimo kadar sa veoma bliskim prvim planom i udaljenom pozadinom, kompozicija je samo jedan deo problema. Drugi je dubinska oštrina.
Za ovakav način rada posebno je koristan stativ koji omogućava fotografisanje iz veoma niskog položaja. Fotoaparat možemo postaviti blizu tla i precizno oblikovati odnos prvog plana i pozadine bez potrebe da ga držimo u rukama.
ISO treba podesiti na osnovnu vrednost senzora, najčešće ISO 100 ili 200, kako bismo dobili maksimalan kvalitet slike i količinu detalja.
Za veliku dubinsku oštrinu možemo koristiti mali otvor blende, najčešće između f/8 i f/16, a ponekad i f/22. Ako ne fotografišemo u potpuno ručnom režimu, jedna od mogućnosti je korišćenje prioriteta blende.
Umesto automatskog fokusiranja isključivo na najbliži ili najudaljeniji element, fokus se može ručno postaviti približno na jednu trećinu dubine scene. Ovaj pristup predstavlja pojednostavljenu primenu koncepta hiperfokalne distance sa ciljem da što veći deo scene ostane u prihvatljivom fokusu.
Focus stacking kada jedan snimak nije dovoljan
Ponekad čak ni mali otvor blende nije dovoljan da dobijemo željenu oštrinu od neposrednog prvog plana do udaljene pozadine. Ovo se naročito može dogoditi kada je prvi element svega nekoliko centimetara od objektiva.
U takvim situacijama možemo koristiti focus stacking, odnosno slaganje fokusa.
Fotoaparat ostaje fiksiran na stativu, dok snimamo više identičnih fotografija i menjamo samo tačku fokusa. Jedna fotografija može biti fokusirana na neposredni prvi plan, druga na srednji plan, a treća na udaljenu pozadinu.
Fotografije se zatim mogu spojiti u programu kao što je Adobe Photoshop i formirati jednu kompozitnu fotografiju koja je oštra kroz znatno veći deo scene.
Ova tehnika posebno dobija smisao kada upravo blizina prvog plana predstavlja ključ kompozicije i kada ne želimo da se odreknemo njegovog vizuelnog značaja samo zbog ograničene dubinske oštrine.
Vinjetiranje i optička distorzija
Širokougaoni objektivi mogu doneti i određene optičke artefakte. Jedan od njih je vinjetiranje, odnosno zatamnjenje uglova fotografije. Ono se može lako korigovati u softveru, ali ga možemo i zadržati kada odgovara željenom vizuelnom efektu.
Drugi problem može biti izobličenje subjekata pri samim ivicama kadra. Ljudi koji se nalaze blizu leve ili desne ivice mogu izgledati neprirodno izduženo, pa je jednostavan pristup da važne subjekte držimo bliže centralnom delu fotografije.
Može se javiti i bačvasta distorzija, kod koje ravne linije izgledaju kao da se izvijaju prema spolja. Prema izvornom tekstu, takva distorzija može se naknadno korigovati funkcijom „Lens Profile Corrections“ u programima poput Adobe Lightroom i Capture One.
Kada je dinamički raspon veći od mogućnosti jednog snimka
Širokougaoni kadar često obuhvata veliki prostor, pa se unutar jedne fotografije mogu istovremeno nalaziti veoma svetli i veoma tamni delovi. Tipičan primer je svetlo nebo iznad znatno tamnijeg prvog plana.
Jedno od rešenja je graduirani neutralni ND filter. Gornji deo filtera je zatamnjen, dok je donji providan, pa se svetlina neba može približiti svetlini kopna i omogućiti uravnoteženija ekspozicija u jednom snimku.
Ako takav filter nije dostupan, možemo napraviti ekspozicioni bracketing. Jedan snimak može biti prilagođen kopnu, a drugi nebu, nakon čega se fotografije spajaju tokom obrade.
Izvor takođe preporučuje korišćenje senila objektiva kao zaštite od neželjenog odsjaja i refleksija kada se Sunce nalazi u kadru ili neposredno pored njega.
Širokougaona fotografija počinje promenom pozicije fotografa
Savladavanje širokog ugla nije samo pitanje kupovine šireg objektiva. Širokougaona fotografija zahteva drugačiji odnos prema prostoru, jer nas tera da razmišljamo o onome što se nalazi nekoliko centimetara ispred fotoaparata jednako pažljivo kao o planini, zgradi ili horizontu u daljini.
Umesto da se zadovoljimo time što u kadar staje više elemenata, možemo da promenimo poziciju, spustimo fotoaparat, priđemo bliže subjektu i počnemo da gradimo fotografiju kroz prvi, srednji i zadnji plan.
Vodeće linije tada dobijaju funkciju, distorzija postaje deo vizuelnog jezika, a širina kadra prestaje da bude cilj sama po sebi.
Sledeći put kada koristimo najširi objektiv koji imamo, korisno je da se zapitamo šta se dešava ako priđemo bliže nego inače, fotografišemo sa niže pozicije ili potražimo element koji može da poveže najbliži deo scene sa horizontom.
Upravo kroz takve odluke širokougaona fotografija prelazi put od jednostavnog prikazivanja velikog prostora do promišljene fotografije koja posmatraču daje jasan vizuelni put kroz kadar.
